Пре него што почнем, желим да почнем од краја: Бог није Јеврејин. Бог није ислам. Бог није хришћанин. Бог није католички, па чак ни евангелистички. Бог је Бог. И нема религије! Исус није, и никада није био, вођа хришћанства! Нека бирају цареве, папе или апостоле за ово, не желе да Исус буде вођа или оснивач хришћанства, јер он то није! Ко год изабере Исуса, Христа, за таквог вођу, заправо га ставља на исти пиједестал као Мухамеда за ислам, Буду за будизам, госпођу Блавацку за теозофију, између осталих. Бог не одговара религији, не одговара овом хришћанству које је представљено.
Сећајући се да су, према Делима апостолским, јелинизовани ти који су Исусове ученике у граду Антиохији назвали хришћанима, и поново Агрипа (Грк) на Павловом суђењу. А Петар у неким верзијама у једној од својих посланица доноси термин хришћанин који је само превод у смислу следбеника Христа, другачији од данашњег који исповеда хришћанство, или још горе, екуменска декларација каже да је хришћанин онај који следи религију Христову.
Кажем:
– Немогуће је бити Исусов ученик са хришћанством или било којом другом религијом.
Бог је неизмерљив и ненастањив за било који верски сегмент. Бог је Бог! А човек ћути!
Религија, која се у својој етимологији преводи као „Поновно повезивање са Богом“, постала је застарела у Исусу:
„јер ово је служба помирења: да је Бог у Христу помирио свет са собом […]“;
Дакле, ако сам у Њему, ја сам у Богу и помирен са Богом, упркос свом греху, који је умирен крвљу тог помирења.
Избор религије за повезивање са Богом јесте поништавање Христове жртве, чак и ако се то чини у име Исуса. Избор врховног папе, свештеника, бискупа или гуруа за повезивање са Богом јесте поништавање првосвештенства Христовог, које нас чини свештеницима самих себе. Стога је завеса поцепана!
Међутим, у Посланицама Ефесцима, Коринћанима и Јеврејима имамо савет да се требамо окупити, сабрати, ујединити као људи, ради већег циља обожавања Бога који нас је поново повезао у Христу. И то није зато што ако није тако, Бог не говори, не види и не чује. Не зато што ћемо тиме освојити поене код Бога, не! То је зато што се окупљамо као људи, са истом сврхом, газећи истим тлом у овом палом свету, учимо једни од других, делимо једни са другима болове и радости и растемо са искуством. А све у сврху рационалног обожавања (што није обожавање разума) Богу. Сада се не окупљајте пред свештеником и не приносите јарце, овце или грлице:
„Кад се двоје или троје сакупе у име моје, бићу с њима...“
Сада се сусрет одвија само у јединству. И чињеница окупљања групе са истом духовном сврхом, психичко-друштвене науке називају религијомУправо из тог разлога. Стога је рођена ова феноменологија звана религија.
Са друштвено-феноменолошке тачке гледишта, а то је религија, ми смо неизбежно део верске групе. И ако с једне стране имамо застарелост религије као нечега чега је Бог део или што ме повезује са Богом, с друге стране имамо друштвену неизбежност религије. И остаје нам питање које је постављено Петру након његовог излагања на дан Педесетнице:
„Шта ћемо, дакле, браћо?”
Сада, у Јеванђељу по Исусу, у Јовану 2. То доноси нарацију о свадби у Кани (Галилеја - Израел) где Исус одлази на свадбено весеље, и у одређено време понестаје вина. Марија предвиђа срамоту младенца и младожење и каже слугама да ураде све што им Исус нареди, Исус им једноставно каже да напуне чаше. ПЕРИФУКАЦИОНИ РЕЗОВИ Јевреја воде и однесу је пехарнику на гозби, и опажа се чудо претварања воде у најбоље вино.
И Јован, за разлику од синоптичких јеванђеља, доноси свој редослед Јеванђеља и на крају каже да има сврху у одабиру ових чуда и њиховом постављању у овај редослед, а та сврха је да ви верујете у Сина Божјег и верујући у њега имате живот у Његово Име. Кажем ово зато што након чуда на венчању, Јован прича причу о Исусу који одлази у Јерусалим и улази у храм, узима бич и тукне оне који су мењали новац у храму Господњем, у великом храму. Преврћу столове мењача новца и пуштају голубове, и окончавају трговину и верску размену. А зашто је то тако? И зашто овај редослед у Јовану?
Сада се суочавамо са два парадокса.
Прво је атмосфера забаве, али на тој забави је постојала верска традиција, а то је било коришћење тегли за пречишћавање Јевреја, изузетно религиозни симбол. Рецимо да су то биле крстионице да бисмо се приближили контексту.
И Исус користи верски симбол животне средине у чуду жеље, претварајући воду у вино, и све то у браку, чак и уз присуство религије.
На овој страни, у овој религиозној неизбежности, могу бити на окупљању као друштвеном феномену, могу говорити сегмент, могу све ово да урадим, али сам свестан да Бог не обитава у њему. Али могу га учинити каналом радости, чуда, жеља које би требало да се догоде у сваком добром браку. Могу расти у искуству других, могу волети и бити вољен, помагати и бити помазан, све то са свешћу да је црква свака особа у којој живи Бог.
Са друге стране, у овом парадоксу ове религиозне неизбежности, постоји Исус који улази у храм, религију, и избацује све. На овој страни, постоји религија, црква која мисли да има контролу над Богом, на овој страни, постоји религија, црква која се тргује са Богом, као да је Бог на продају, на овој страни је адут за преговарање, не постоји жеља која се дешава у браку, већ жеља која се дешава у амбицијама, у моћи и иза кулиса, на овој страни се каже да је Царство Божије овде, да Бог овде живи, и све у име Бога. Овде Исус избацује бичем, било данас или сутра. ДАН, јер у небеском граду чији је градитељ сам Господ, где је сам Бог храм, није, и неће бити, дом лопова и разбојника.
На једној страни, то је обред, закон без дела, закони без закона, закон без благодати, благодат без слободе, слобода без Христа, жртве у служби или новчане, покајање и кривица, с друге стране, Исусу, Христу И са Њим, нема места ни за шта друго.
С једне стране, црква је зграда пуна људи, а с друге стране, то су људи пуни Бога.
Стога, позив је да будемо У ЊЕМУ који нас је поново повезао са БОГОМ.
Нека Господ обасја нас својом светлошћу и помилује нас!
Фабиано Морено.