Пре не може бити оживљено, материјализовано, пре је само сећање и резултат онога што јесмо. После је илузија, само ментални процес конкретизације, после не постоји.
Само Садашње време постоји. Па ипак, жалимо за пре и бринемо за после;
Патимо за оним што никада не може постојати, било пре или после; једно зато што се никада неће вратити, а друго зато што чак ни не постоји, чак ни у сећањима, а још мање материјализовано, осим ако наравно немате машину за путовање у будућност скривену у вашој соби; зар не? Онда не постоји.
Зашто патимо због пре и после? Зато што не живимо у садашњости.
Нико не може себе сматрати интелигентним или чак имати минимално расуђивање ако не живимо како би требало у садашњости, усмеравајући сву своју снагу, физичку, психичку и емоционалну енергију у Данас. На крају крајева, наша расна интелигенција је само шепурење (пауновог поноса – ароганције) признања, опште место. Сити смо незнања.
Време су наше лисице века, оно је на нашим зглобовима као окови означени месецима и данима, сатима и минутима, на крају крајева „не губити време“ је велика идеја паметних, „време је злато“ је крик угњетача какав желимо да будемо, немамо времена ни за шта јер градимо своје ПОСЛЕ, или исправљамо своје ПРЕ, стављајући све на рачун САДАШЊЕ.
Нико неће живети данас олако ако данас није само сада.
Зашто патимо за сутра? Зато што га градимо на бескрајним обећањима, на дуговима које треба отплатити, на сновима које треба испунити, на речима будућности које обећавамо, на циљевима које желимо да постигнемо, све ово гурамо да се испуни у ПОСЛЕ иако то ПОСЛЕ али ово ПОСЛЕ не постоји, већ га стварамо као лажног бога који се игра креационизма градећи ово после нашим крхким менталитетом који генерише бриге и стрепње.
Послесадашње постоји само у нашим сопственим креацијама, стварајући сваког дана тешко Садашње натоварено будућим обећањима која ће једног дана стићи.
Анксиозност је та патња у нашој машти која жели да живимо ПОСЛЕ у САДАШЊОСТИ, када ПОСЛЕ не постоји.
Сада,
Фабиано Морено