Током година мог проучавања Светог писма, схватио сам нешто неизбежно: свако ко озбиљно проучава Библију неизбежно ће се сусрести са напетошћу – понекад суптилном, понекад експлицитном – између Старог и Новог завета.
Као истраживач Светог писма, моја мисија није да заузмем верску страну, већ да разумем и разоткријем оно што сам библијски текст открива у смислу континуитета и раскида између своја два велика блока: Старог и Новог завета.
Од почетка видимо структурну хармонију између завета. Оба деле ликове, пророчанства и фундаменталне принципе о Богу, правди, греху и искупљењу.
Међутим, такође је јасно да постоје тачке трења — и о тим разликама вековима расправљају теолози, историчари и библијски научници.
Конкорданције: линија континуитета
Почнимо са конкорданцијама. И Стари и Нови завет потврђују суверенитет једног Бога, створитеља неба и земље (Постање 1:1; Јован 1:1-3).
Идеја да је Бог праведан, свет и да захтева светост од људских бића је стална. У Левитској 19:2 читамо: „Будите свети, јер сам ја, Господ, Бог ваш, свет“Петар, у Новом завету, понавља исту заповест у 1. Петровој 1:16.
Још једна тачка конвергенције је централно место обећања о откупљењу. Од Постања 3:15, где је обећано да ће „семе жене згњечити змијину главу“, до Јована 3:16, где се каже да је „Бог толико заволео свет да је и Сина свог јединородног дао“, постоји нит месијанске наде.
Штавише, етика Десет заповести, датих на Синају (Излазак 20), појачана је у Новом завету. Исус, када је упитан о највећој заповести, одговара на основу Торе: љубити Бога изнад свега (Поновљени закони 6:5) и ближњег свог као самога себе (Левитска 19:18). Матеј 22:37-40 показује како Учитељ није дошао да укине Закон, већ да га сумира у љубави.
Неслагања: раскиди и реинтерпретације
Упркос овој структурној хармонији, постоје јасна теолошка и практична неслагања. Класичан пример је систем жртвовања.
Стари завет поставља сложен систем жртава за искупљење грехова (Левитска 1–7), али Нови завет представља Исуса као „Јагње Божије, које узима на себе грехе света“ (Јован 1:29).
У Јеврејима 10:4 читамо: „Јер је немогуће да крв бикова и јараца одузме грехе.“, директан аргумент против вечне ефикасности Мојсијевих жртава.
Још једна преломна тачка је обрезивање. У Старом завету, обрезивање је био знак завета између Бога и Његовог народа (Постање 17:10-14).
Међутим, у Галаћанима 5:6, Павле изјављује да „у Христу Исусу ни обрезање ни необрезање немају никакву вредност, него вера која делује кроз љубав.“ Овде се идентитет Божјег народа редефинише не спољашњим знацима већ вером.
Третман церемонијалних и дијететских закона такође је у супротности. У Старом завету, неколико закона је одређивало шта је чисто, а шта нечисто за конзумирање (Левитска 11).
Међутим, Исус каже у Марку 7:18-19 да „Ништа споља човека не може оскврнити у њега, него оно што из њега излази, то оскврњује човека.“, а Марко додаје: „Тако је сву храну прогласио чистом.“ Оно што је некада било питање закона сада се тумачи као ствар срца.
Пукотине које указују на већу сврху
Чак и у својим неслагањима, Нови завет се често представља као испуњење Старог. У Матеју 5:17, Исус каже: „Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке. Нисам дошао да укинем него да испуним.“ Идеја овде је идеја пуноће, а не супротстављања.
Као да је стари завет био сенка онога што ће се остварити у новом.
Док сам проучавао Павлова писма, приметио сам да Павле често тумачи Закон као педагошки, „учитеља“ који води ка Христу (Галатима 3:24-25).
Доласком Христа, сврха Закона је испуњена и, стога, његова нормативна функција губи своју првобитну снагу. Оправдање, које је раније било повезано са послушношћу Закону, сада је вером (Римљанима 3:28).
Закључак: прогресивна хармонија или теолошка контрадикција?
Као истраживач, видим да одговор зависи од усвојене перспективе. Ако читамо Библију као органску целину, видимо наративни и теолошки напредак у којем Нови завет не противречи Старом, већ га тумачи у светлу Исусовог доласка.
С друге стране, ако изолујемо текстове, неке контрадикције постају очигледне и тешко их је помирити.
На крају крајева, однос између Старог и Новог завета може се описати као однос обећања и испуњења, сенке и стварности, темеља и грађевине.
Напетост остаје – и можда је управо та напетост оно што проучавање Светог писма чини тако фасцинантним и виталним. Као неко ко тежи да разуме, а не само да верује, настављам да истражујем ову богату и понекад парадоксалну територију.