Духовност је способност за трансцендентно и узвишено експериментисање упркос нашој човечности. Духовност је људска нужност, са изузетком обуке и потпуне примене разума која изазива порицање.
Бити духован, како су многи мислили и практиковали, не мора нужно да подразумева религиозни процес. Духовност није егзактна тема. Духовност не прати регулисане и институционалне стандарде, стога ће верска институција увек одредити стандард, облик и режим за практиковање одређене духовности. Без претеривања, можемо рећи да смо или религиозни или смо духовни.
Духовност има везе са правилном, директном и непрекидном везом; бити духован значи приближавање божанском до те мере да ћемо бити слични Њему.
Стога, кога тражите као божанско биће, Бога, много ће рећи о томе ко сте. Хришћанство је, на пример, представило Бога кроз Исуса, јер Бог, будући оно што јесте, непознат у својој тоталитету, недостижан, недоступан, о њему знамо само оно што нам је дозвољено да знамо, у Христу је Бог себе учинио потпуно познатим, доступним и могућим.
И овај Христос је представио једног Бога са једним обликом знања, ЉУБАВ.
„БОГ ЈЕ ЉУБАВ.“ Тачка. Стога, када говоримо о духовности у хришћанству, она постоји само у Христу и могућа је само ако је извор духовности једино и искључиво Љубав; Љубав је извор, снага, средство, циљ нашег духовног разума, ако имамо љубав у духовности, имамо БОГА, потпуног и могућег, и постајемо божански пред људима, будући духовни људи;
Хришћанска духовност, грешком јер је прошла унутар институционалног и форматираног процеса, збунила је духовног човека са спољашњим праксама.
Бити духован значи заснивати свој живот на љубави. То је тако једноставно. Они који воле не греше, јер у свему што се практикује, љубав је први узрок, а грех престаје да постоји за оне који воле. Јер сви закони које је Бог оставио су искључиви критеријуми и засновани су на НЕ ЉУБАВИ. Љубав према БОГУ, љубав према другима и љубав према себи.
Не волети значи наносити штету другима, практиковати зло, издају, мржњу, освету, похлепу и непоштење, јер све те праксе престају да постоје ако је пракса живота љубав. Зато љубав покрива мноштво грехова. Зато где је љубав, нема закона. Зато је Бог у ономе ко воли.
Без љубави нисмо духовни, немамо Христа, немамо приступ Богу, нисмо спасени ни у чему, ни за шта и ничим.
Духовни човек је онај који живи у љубави. Тачка.
Фабиано Морено.