Бираћу плодове; попут оних фармера који одвајају добре од лоших, зелене, презреле и зреле из једне корпе у другу. У корпу добрих плодова ставио бих пријатељства која сам учврстио, друга која су остала чврста, нека која су увек била ту, иако су далека. За ову корпу бих изабрао сву доброту која се умножила и пробудила у мом срцу, верујући да служим Богу служећи ближњем; У овој корпи не би мањкало безбројних прилика које сам имао да говорим о љубави Христовој, излагања којима нису недостајали Јеванђеље и Истина, и знам да ћу их све са радошћу представити тог Дана као неко ко је слободан и ослобођен сваком истином.
Укључујем и раст болова, тако да они – болови – не буду узалудни.
Ова корпа не би постојала без једноставних ствари које су ми толико пријале; књига које су ме терале да размишљам и размишљам о свему и свачему, то су били пријатни сати које само читање може да пружи; ова корпа не би могла постојати без поезије, прелепих песама Камоеса, Драмонда и наравно, Фернанда Песое. Нисам остављао по страни сан изгубљен пре буђења, и захваљујући њему сам могао да се посветим медитацијама, молитвама и читању.
Ставио бих то прелепо воће у кафу са две шоље воде, једном и по шољом шећера и две кашике кафе (сигуран рецепт моје жене, слатко и зрело воће); али ова кафа је неким данима имала другачији укус, јер ју је пратила кантри музика попут „tristeza do Jeca“, „Comitiva esperança“, „luar do sertão“, „oh chuva“, „tocando em frenté“ и неке друге моје. плејлиста коју сам назвао „урбано залеђе“. Седам ујутру уз добру кафу, ове песме и добра књига пружиле су ми много јутарњег задовољства.
Корпе зрелог воћа су бројне, ту је бицикл, стојећи веслач, тенис, добри разговори и смех. Сусрети, живот, пружена рука, пољупци, наклоност, љубав, ту су људи које волим и људи које поштујем.
У корпу зеленог воћа ставила бих пријатељства која су тек започета, а колико ће истинска бити показаће време како сазревају, своје пројекте одложене чекајући праве прилике и тренутке да сазру. У овој корпи је свих две хиљаде шеснаест година, цела година за сазревање.
Постоји корпа трулог воћа, овог воћа бих јако волео да не постоји, али ће увек постојати. Оно што ми преостаје јесте да их ставим у одвојене корпе како зрело не би иструлило и загадило зелено.
У овој корпи постоје ствари које ми обично муче душу. Собични интерес људи који користе друге као модне моделе у бутику; служе као украси, али не прихватају никакав облик одмазде, већ само као мамац за туђе потрошаче. У ову корпу трулог воћа додајем уморне и досадне литургије, где је највеће олакшање када дођемо кући, где понекад жалимо што смо отишли пред њима; то су наводни састанци у име Исуса, али нису ништа више од литургија и богослужења за људе, где се Христос никада не прославља, а оно што је важно јесте представа одељења и људи. Понекад имам осећај где год да идем да Бог није присутан у многим службама, не бих могла да поднесем такву баналност.
У ову злогласну, недостојну и смрдљиву корпу трулог воћа, ја радо бацам труло воће, попут оних који не цене реч Божју, где бескрајне поруке које позивају на „сутрашње службе“ заузимају више времена него само излагање Речи Божје, па заборављају на „данашње службе“, музику, позориште, плесове... они се чак ни не рачунају, делују као празне манифестације које највише генеришу људске емоције, прерушене у „славу“, а да не помињемо низак уметнички садржај. Како бих волео да су ови плодови зрели и укусни, попут људи који иду на службе само да би се поклонили онима који су достојни обожавања, којима нису потребне личне демонстрације и промоције или било каква манифестација људске руке, само да би се поклонили са крстом у средишту наших служби – позовимо на христоцентричност у нашим литургијама, мање људи, а више Бога.
Не би мањкало верског сепаратизма и фундаментализма, гнусног трулог воћа предрасуда; моћи и мандата над другима у име „бога“ који говори шта јесте, а шта није дозвољено, као да је духовност листа моралних и бихевиоралних ситуација. У ову корпу стављам плодове оних који су спремни да газе преко свега и свакога зарад сопствене ствари и називају ту ствар „Божјом ствари“. Труло воће које претвара „цркве“, институције, службе, моћ и верска окупљања било које врсте у нешто више од људи, јесте труло воће које је заборавило да је Божја ствар људи.
Уз ову трулеж, сву завист, клевету, мрмљање, негодовање, страх који су можда нарасли у мени, не желим их поред зрелих плодова.
Само милошћу,
Фабиано Морено